Neki ljudi su tihi u društvu i to im ne smeta. Drugi ćute, a iznutra im je bučno. Socijalna anksioznost i stidljivost spolja često izgledaju isto, ali se razlikuju po tome koliko koštaju. Stidljiva osoba se zagreje posle petnaest minuta. Osoba koja živi sa socijalnom anksioznošću i sat vremena kasnije broji koliko je puta rekla nešto pogrešno.
U ovom tekstu razdvajam to dvoje. Bez patologizovanja, jer stidljivost nije bolest. I bez umanjivanja, jer ovo stanje ume ozbiljno da suzi život.
Socijalna anksioznost nije isto što i stidljivost
Stručno ime je socijalni anksiozni poremećaj. Stariji naziv, socijalna fobija, i dalje se koristi. Reč je o izraženom strahu od situacija u kojima nas neko može posmatrati, ocenjivati ili procenjivati. Razgovor sa nepoznatom osobom. Jelo pred drugima. Telefonski poziv. Sastanak na kome treba nešto reći. Strah od javnog nastupa.
Dva detalja razdvajaju stanje od crte temperamenta. Prvi je trajanje. Da bi se uopšte govorilo o poremećaju, teškoće traju najmanje šest meseci. Drugi je ometanje. Strah remeti posao, školu, veze ili obične svakodnevne obaveze.
Podaci pomažu da se ovo stavi u razmeru. Američki Nacionalni institut za mentalno zdravlje navodi da je socijalni anksiozni poremećaj u prethodnih godinu dana imalo oko 7,1 odsto odraslih, a tokom života oko 12,1 odsto. Kod skoro trećine njih smetnje su bile ozbiljne. Kod adolescenata uzrasta od trinaest do osamnaest godina životna prevalencija je oko 9,1 odsto. Počinje rano, najčešće u ranim ili srednjim tinejdžerskim godinama.
Stidljivost i socijalna anksioznost, gde je granica
Nijedna lista ne zamenjuje razgovor sa stručnjakom. Ali ovih osam parova ljudima obično pomogne da se bar okvirno snađu.
- Intenzitet. Stidljivost je nelagoda koja popusti kada se osoba zagreje. Socijalna anksioznost je strah koji raste dok situacija traje.
- Trajanje. Stidljivost dolazi i prolazi zavisno od konteksta. Kod poremećaja su teškoće prisutne najmanje šest meseci.
- Obuhvat. Stidljivost se javlja u nekim situacijama. Anksioznost se širi na većinu situacija u kojima postoji bilo kakva publika.
- Priprema. Stidljiva osoba uđe u prostoriju pa vidi kako ide. Anksiozna osoba danima unapred vrti scenario u glavi.
- Izbegavanje. Stidljiva osoba ode na proslavu i sedne sa strane. Anksiozna osoba otkaže dolazak ili se izvini bolešću.
- Posledice. Stidljivost retko menja životne odluke. Socijalna anksioznost ume da promeni izbor fakulteta, posla i partnera.
- Posle susreta. Stidljiva osoba zaboravi razgovor do večere. Anksiozna osoba ga premotava danima.
- Telo. Kod stidljivosti su to rumenilo i tiši glas. Kod anksioznosti se javljaju lupanje srca, znojenje, drhtanje, mučnina.
Vredi reći i ono što se retko kaže. Stidljivost je legitimna crta temperamenta. Tihi ljudi nisu pokvarena verzija glasnih ljudi. Problem nastaje tek kada strah počne da bira umesto vas.
Strah od procene i pažnja usmerena na sebe
Strah od procene je jezgro ovog stanja. Ne strah od ljudi, već od njihovog suda. Kognitivni model socijalne fobije koji su Klark i Vels opisali 1995. godine dobro objašnjava kako se taj strah održava.
Kada osoba oseti da je ugrožena procenom, pažnja se okreće ka unutra. Umesto da posmatra sagovornika, posmatra sebe. Prati kako joj drhti glas. Koliko joj je lice toplo. Gde su joj ruke. Struka to zove usmerenost pažnje na sebe.
Tu nastaje zamka. Iz tih unutrašnjih signala osoba pravi sliku o tome kako izgleda spolja. Ta slika je gotovo uvek gora od stvarnosti. U isto vreme, pošto je pažnja zauzeta sobom, promiču znaci da je sagovornik opušten i zainteresovan. Dokazi koji bi umirili strah nikada ne stignu do svesti.
Post mortem posle socijalne situacije
Posle razgovora mnogi ljudi rade ono što u literaturi nosi ime obrada posle događaja, a u svakodnevnom govoru post mortem. Razgovor se premotava unazad, kadar po kadar. Traže se greške. Pamti se pauza koja je bila predugačka, rečenica koja sada zvuči glupo, pogled koji je protumačen kao dosada.
Problem je što taj pregled nije neutralan. Vodi ga isto ono raspoloženje koje je proizvelo strah. Prijatni delovi se ne upisuju. Zato sećanje na susret vremenom postane gore od samog susreta. Sledeći put se ne polazi od stvarnosti, nego od te iskrivljene snimke.
Sigurnosna ponašanja koja izgledaju kao pomoć
Sigurnosna ponašanja su sitni potezi kojima pokušavamo da sprečimo ono čega se plašimo. Skoro svako ko ima ovaj strah ima i svoj set.
- Držanje čaše sa obe ruke, da se ne vidi drhtanje.
- Uvežbavanje rečenica pre nego što se javite na telefon.
- Gledanje u telefon dok čekate da neko dođe.
- Govor u jednom dahu, samo da se što pre završi.
- Izbegavanje kontakta očima.
- Šal ili kragna preko vrata, zbog rumenila.
Kratkoročno donose olakšanje. Dugoročno održavaju strah, iz dva razloga.
Prvi je pogrešno pripisivanje. Kada susret prođe dobro, osoba zaslugu pripiše triku, a ne sebi. Zaključak glasi: prošlo je dobro jer sam držala čašu sa obe ruke. Uverenje da bez trika sledi katastrofa ostaje netaknuto i sledeći put je jednako jako.
Drugi razlog je još nezgodniji. Neka sigurnosna ponašanja stvarno otežavaju kontakt. Ko ne gleda u oči i govori tiho, deluje povučeno. Sagovornik onda uzvrati suzdržano. Strah tako dobije potvrdu koju je sam proizveo.
Zašto savet da se opustite ne pomaže
Ljudi koji vas vole obično kažu nešto poput: samo se opusti, pa svi te vole. Misle najbolje. Ipak, oba saveta promaše.
Prvi traži od nervnog sistema baš ono što on u tom trenutku ne može. Uz to, vraća pažnju na sebe, tamo gde je najmanje potrebna. Osoba sada prati i razgovor i sopstveni nivo opuštenosti. Napetost poraste.
Drugi zvuči kao uteha, ali se sudara sa unutrašnjim iskustvom. Kada se reči spolja ne poklapaju sa onim što telo govori, mozak veruje telu. Ostane osećaj da vas niko ne razume, pa se sledeći put ništa ni ne kaže.
Ono što pomaže nije ubeđivanje. Pomaže provera. Umesto da sebi ponavljate kako je sve u redu, korisnije je da napravite mali eksperiment i vidite šta se zaista dogodi kada spustite čašu, pogledate u oči i ne pripremite rečenicu unapred.
Šta pomaže kada socijalna anksioznost ometa život
Ovo spada u stanja o kojima se najviše zna. Kognitivno bihejvioralna terapija se u stručnim smernicama navodi kao prvi izbor. Individualna kognitivna terapija zasnovana na Klarkovom i Velsovom modelu pokazala se boljom od nekoliko drugih pristupa u više randomizovanih studija, pa je britanske smernice preporučuju kao prvi izbor za odrasle.
U praksi rad obično ide kroz nekoliko pravaca:
- Vežbe pažnje, da se fokus vrati na sagovornika i na spoljašnji svet.
- Postepeno izlaganje situacijama koje se izbegavaju, malim koracima i dogovorenim tempom.
- Odustajanje od sigurnosnih ponašanja, da bi se videlo šta se dešava bez njih.
- Snimak ili povratna informacija, jer poređenje unutrašnje slike sa stvarnom često prijatno iznenadi.
- Rad na starim sećanjima na sramotu, koja neretko stoje u pozadini.
Ne obećavam izlečenje i ne postavljam dijagnoze u tekstu. Ono što mogu da kažem jeste da se strah od procene menja kada se proveri, a ne kada se izbegne.
Jedan podatak me svaki put pogodi. Prema Američkom udruženju za anksioznost i depresiju, manje od pet odsto ljudi potraži pomoć u prvoj godini, a više od trećine trpi simptome deset i više godina pre nego što se javi. To nije lenjost. Traženje pomoći je i samo po sebi izlaganje proceni, pa je logično da bude poslednje na redu.
U radu polazim od toga šta vam konkretno smeta, ne od etikete. Ako prepoznajete sebe u opisu, možete pogledati kako izgleda psihoterapija za socijalnu anksioznost. Kada je nemir širi i ne vezuje se samo za ljude, bliži će vam biti tekst o psihoterapiji za anksioznost. Ako je u prvom planu panika u tačno određenim situacijama, tu je i rad sa strahovima i fobijama.
Česta pitanja o socijalnoj anksioznosti
Može li stidljivost da preraste u socijalnu anksioznost
Stidljivost u detinjstvu je čest, ali ne i obavezan uvod. Većina stidljive dece ne razvije poremećaj. Kada se stidljivosti pridruže izbegavanje, strah od procene koji traje mesecima i osećaj da propuštate stvari do kojih vam je stalo, vredi to pogledati izbliza.
Da li je strah od javnog nastupa isto što i socijalna anksioznost
Nije nužno. Trema pred publikom je veoma česta i sama po sebi ne znači poremećaj. Postoji i oblik vezan isključivo za nastup, kada je sve ostalo u redu, a govor pred grupom postaje nesavladiv. Razlika je opet u obuhvatu i u ceni koju plaćate.
Koliko traje terapija za socijalnu anksioznost
Zavisi od toga koliko dugo traje strah, koliko je izbegavanja nakupljeno i šta vam je cilj. Kod fokusiranog rada na socijalnoj anksioznosti govorimo o mesecima, ne o godinama. Prve promene se obično osete ranije od kraja, najčešće kada se izbegavanje počne razlagati na male korake.
Ako ste stigli do kraja ovog teksta, verovatno vam je nešto zazvučalo poznato. Ne morate ništa da odlučite danas. Kada vam bude lakše da o tome kažete naglas, tu sam. Možete prvo pročitati kako izgleda prvi razgovor sa psihoterapeutom, da bar taj deo bude manje nepoznat. Radim u Novom Sadu, a razgovor je moguć i onlajn.
