Živite u Minhenu, Beču ili Cirihu. Posao ide, jezik ste savladali dovoljno dobro, papiri su sređeni. A onda pokušate da opišete šta se dešava iznutra i reči nekako ne stižu. Psihoterapija na srpskom se tu javlja kao potreba, ne kao hir. Maternji jezik nosi ono što strani jezik retko prenese do kraja.
Radim iz Novog Sada, online, sa ljudima koji žive van Srbije. U ovom tekstu opisujem kako taj rad izgleda u praksi, šta o njemu govore istraživanja i gde su njegove granice.
Zašto terapija na maternjem jeziku nije isto što i terapija na stranom
Psiholingvisti opisuju pojavu koja se zove efekat stranog jezika. Ista rečenica na stranom jeziku deluje slabije. Manje boli, manje stida, manje straha. To nije samo utisak, to je nalaz koji se ponavlja u merenjima.
Pregled istraživanja koji je objavila Ketrin Koldvel Haris pokazuje da emotivne fraze i psovke na maternjem jeziku izazivaju jače telesne reakcije, merene provodljivošću kože, nego iste reči na stranom jeziku. Emocionalna težina reči se taloži godinama. Reč koju ste prvi put čuli u učionici sa dvadeset pet godina nema isti naboj kao reč koju ste čuli od majke sa četiri.
Novije istraživanje sa govornicima španskog, koji su o bolnim sećanjima pričali na engleskom, ide u istom pravcu. Veza između simptoma i stvarne uznemirenosti bila je slabija kada se govorilo na stranom jeziku. Distanca je merljiva.
Kada ta distanca smeta
Ponekad je distanca dobrodošla. Ako je nešto preteško da se dotakne odmah, strani jezik ume da posluži kao odstojanje. Ali terapija na kraju traži da se osećanje oseti, a ne da se o njemu izveštava. Ako ceo proces vodite na jeziku koji vas drži na sigurnoj udaljenosti, može se desiti da mesecima govorite o problemu, a da ga nijednom ne dodirnete.
Uz to ide i nešto sitnije, a važno. Šale. Poslovice. Način na koji je vaša baba nešto rekla. Ono što se u porodici podrazumevalo i nikada nije izgovoreno naglas. To ne prolazi kroz prevod.
Šta istraživanja kažu o delotvornosti online psihoterapije
Sumnja je razumna. Ekran deluje kao prepreka. Podaci govore drugačije.
Meta-analiza osam randomizovanih studija poredila je vođenu kognitivno bihejvioralnu terapiju preko interneta sa radom uživo kod anksioznih poremećaja. Razlika između te dve grupe bila je praktično nikakva. Nalazi te meta-analize obuhvataju socijalnu anksioznost, panični poremećaj, fobije i strah od javnog nastupa.
Kod depresije je slika slična. Sistematski pregled sa 106 studija i skoro dvanaest hiljada učesnika u prvom koraku je pokazao prednost rada uživo. Kada su autori uzeli u obzir razlike u uzorcima, težinu simptoma i način na koji su studije postavljene, ta razlika je nestala. Jedna stvar se izdvojila kao bitna: digitalni rad daje rezultate onda kada iza njega stoji živ terapeut, a ne aplikacija koja radi sama.
To se poklapa sa onim što vidim u svom radu. Leči odnos, a kamera ga ne prekida. Više o samom formatu pisala sam na stranici o online psihoterapiji.
Sa čim ljudi iz dijaspore najčešće dolaze
Teme se ponavljaju, iako je svaka priča svoja.
Akulturacioni stres. Prilagođavanje novim pravilima, papirologija, traženje stana, osećaj da stalno morate da dokazujete da pripadate. Istraživanja među useljenicima redovno beleže visok udeo simptoma stresa, anksioznosti i potištenosti u prvim godinama. Nije reč o slabosti, već o opterećenju koje traje predugo.
Gubitak mreže podrške. Kod kuće ste imali deset ljudi kojima biste se javili u dva ujutru. Ovde ih imate možda jednog. Podaci pokazuju da smanjena podrška ne deluje direktno, već tako što pojačava sve ostalo. Ono što biste ranije isplakali uz kafu sada ostaje u vama.
Usamljenost usred punog rasporeda. Kolege su korektne, komšije ljubazne, a vi ste sami. To dvoje mogu da postoje istovremeno.
Dvostruki identitet. Tamo ste stranac, ovde ste onaj koji je otišao. Osećaj da nigde niste sasvim svoji ume da bude tih i uporan.
Krivica prema porodici kod kuće. Roditelji stare, a vi ste daleko. Svaki telefonski razgovor nosi nešto neizrečeno. Mnogi to nose godinama, bez reči.
Kod dela ljudi se sve to slegne u telo, u obliku napetosti, nesanice ili napada panike. Tada radimo konkretno, kroz psihoterapiju za anksioznost, korak po korak.
Kako izgleda online psihoterapija na srpskom u praksi
Dogovorimo termin, dobijete link, uključite se sa svog laptopa. Seansa teče isto kao u kabinetu. Razgovaramo, radimo tehnike, dajem zadatke između susreta. Radim u okviru RE&KBT pristupa, a kada je tema trauma, koristim i EMDR, koji se sasvim uredno sprovodi preko ekrana.
Prvi susret služi za upoznavanje i za dogovor. Tu proveravamo da li vam ovakav rad odgovara i šta biste želeli da se promeni. Sve o tome kako taj razgovor izgleda može se pročitati u odeljku o online psihoterapiji na srpskom jeziku.
Šta vam je potrebno za seansu
- Miran prostor u kom vas niko neće prekidati tokom cele seanse.
- Slušalice, zbog privatnosti i zbog jasnijeg zvuka.
- Stabilna veza, po mogućstvu kablovska ili blizu rutera.
- Laptop ili tablet umesto telefona, da lice bude celo u kadru.
- Svetlo ispred vas, a ne iza leđa.
- Papir i olovka za beleške i vežbe.
- Petnaest slobodnih minuta posle seanse, bez sastanka odmah zatim.
Ako živite sa cimerima ili je stan mali, ljudi se snalaze. Neki se uključuju iz auta na parkingu. Neki iz kancelarije posle radnog vremena. To je sasvim u redu, dokle god se osećate dovoljno bezbedno da govorite otvoreno.
Uslovi rada, dinamika i sve praktično dogovaramo unapred, pre prve seanse, da ne bude nejasnoća.
Kada online rad nije dobar izbor
Postoje situacije u kojima ekran nije dovoljan i bilo bi neodgovorno tvrditi suprotno.
Ako ste u akutnoj krizi, ako postoje misli o samoubistvu ili rizik da povredite sebe ili nekog drugog, potrebna vam je pomoć koja može da stigne fizički, tamo gde jeste. Isto važi za stanja koja traže psihijatrijsku procenu i lečenje, za teže zavisnosti i za akutna psihotična stanja. Ja sam u Novom Sadu, a hitna služba u vašem gradu može da dođe u roku od nekoliko minuta.
Zato na početku uvek pitam gde tačno živite i dogovaramo se oko lokalnih brojeva hitne pomoći i oko osobe koju u nuždi mogu da kontaktiram. To nije formalnost.
Online rad takođe nije dobar izbor ako u vašem domu postoji nasilje, jer razgovor u tom prostoru nije bezbedan. U takvim slučajevima pomažem da se nađe podrška na licu mesta.
Kontinuitet kada putujete ili se selite
Ovo je jedna od najvećih prednosti ovakvog rada. Terapija ide sa vama.
Selite se iz Frankfurta u Cirih, menjate posao, letite kod roditelja u avgustu. Terapeut ostaje isti. Nema ponovnog pričanja cele životne priče nekom novom, nema pauze od pola godine dok čekate mesto. Menjamo samo termin ako se vremenska zona pomeri.
Kada dođete u Srbiju, možemo se videti i uživo, u Novom Sadu, pa nastaviti online kada se vratite. Neki ljudi tako rade godinama.
Česta pitanja
Kako rešavamo razliku u vremenskim zonama
Sa Nemačkom, Austrijom i Švajcarskom razlike nema, isti smo vremenski pojas. Sa Britanijom i Irskom je sat vremena, sa skandinavskim zemljama uglavnom nema razlike. Za ljude sa drugih kontinenata dogovaramo rane jutarnje ili kasne večernje termine. Termin uvek potvrđujem po vašem lokalnom vremenu, da ne bi bilo zabune oko pomeranja sata.
Ima li smisla terapija na srpskom ako već idem kod terapeuta na nemačkom
Ima, i to je čest razlog za dolazak. Ljudi kažu da su na nemačkom uspeli da objasne šta im se dešava, ali da nisu uspeli da to osete. Nekada je rešenje da se nastavi tamo, nekada da se pređe na maternji jezik. O tome odlučujete vi, a moje je da vam pomognem da vidite šta vam više odgovara.
Šta ako mi je neprijatno pred kamerom
Uobičajeno je da prvih nekoliko minuta bude čudno. To brzo prođe. Ako vam smeta da gledate sebe, slika sopstvenog lica može se isključiti. Ako vam je lakše da neko vreme radimo bez kamere, i to je moguće dogovoriti.
Ako ste stigli dovde, verovatno vam nešto već duže leži na duši. Ne morate odmah da odlučujete o terapiji. Možete prvo da se javite i da vidimo o čemu je reč, bez obaveze da nastavite. Kako izgleda taj prvi razgovor sa psihoterapeutom opisala sam posebno, da vam bude jasnije šta vas čeka. Vrata su otvorena kada vi budete spremni.
