Strah od vožnje i strah od letenja: oprez ili fobija

Strah od vožnje je čest, a o njemu se retko govori naglas. Neko izbegava auto-put i bira duže sporedne puteve. Neko vozi samo poznatim ulicama, i to danju. Neko godinama odlaže polaganje vozačkog ispita. Slično je i sa letenjem: karta je kupljena, ali noć pred put prolazi u vrtlogu misli. Ova dva straha imaju mnogo zajedničkog, pa ću ih ovde posmatrati uporedo.

Odmah da kažem jedno. Strah sam po sebi nije bolest. On je normalan odgovor tela na procenu opasnosti i on nas je vekovima čuvao. Pitanje nije da li strah postoji, nego koliko je srazmeran situaciji i koliko vam sužava život.

Šta znači fobija, a šta zdrav strah od vožnje

U struci se koristi izraz specifična fobija. Ona se ne prepoznaje po jačini straha, nego po nekoliko obeležja koja idu zajedno. Strah je izražen i vezan za određenu situaciju. Javlja se gotovo svaki put kada se osoba nađe u toj situaciji ili samo pomisli na nju. Nesrazmeran je stvarnoj opasnosti. Situacija se izbegava ili se podnosi uz veliku nelagodu. Po dijagnostičkim kriterijumima, sve to traje najmanje šest meseci i primetno remeti svakodnevicu, posao ili odnose.

Specifične fobije nisu retke. Prema podacima Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, oko 9,1 odsto odraslih ima specifičnu fobiju u toku jedne godine, a oko 12,5 odsto bar jednom tokom života. Stručni priručnici navode da su na godišnjem nivou češće kod žena nego kod muškaraca. Ako se prepoznajete, niste izuzetak.

Telesni odgovor ume da bude buran: ubrzan rad srca, znojenje, drhtanje, vrtoglavica, osećaj nedostatka vazduha. Kod nekih ljudi to preraste u napad panike za volanom ili u kabini aviona. Ako vam je taj opis blizak, korisno je da pročitate i o psihoterapiji za panične napade, jer se rad tada delimično razlikuje.

Amaksofobija i aerofobija: strah od vožnje i strah od letenja

Amaksofobija je naziv za izražen strah od vožnje. Ne znači uvek da osoba uopšte ne vozi. Češće izgleda ovako: vozi se, ali po strogo određenim pravilima. Samo poznata ruta. Samo bez auto-puta. Samo uz nekoga na suvozačkom mestu. Neki se plaše kao vozači, drugi kao putnici, treći podjednako.

Aerofobija je strah od letenja. Procene rasprostranjenosti se dosta razlikuju, zavisno od toga šta se meri. Pregledni radovi navode raspon od oko 2,5 odsto, kada se meri klinički izražena fobija, do oko 40 odsto, kada se meri bilo kakav samoprijavljeni strah od letenja.

Šta kažu brojke o bezbednosti letenja

Prema izveštajima Međunarodnog udruženja avio-prevoznika, stopa nesreća u komercijalnom vazdušnom saobraćaju kreće se oko jedne na nekoliko stotina hiljada letova, a letenje se opisuje kao najbezbedniji vid putovanja na velike razdaljine. Drumski saobraćaj u istom periodu odnosi neuporedivo više života.

Ovde moram biti iskrena. Statistika retko izleči strah. Ljudi koji se plaše letenja obično vrlo dobro znaju te brojke i svejedno se plaše. Podaci pomažu razumu, ali telu treba druga vrsta iskustva.

Kada je oprez zdrav, a kada je reč o fobiji

Granica nije u tome koliko jako osećate strah, nego u tome šta strah radi vašem životu. Evo nekoliko parova koji tu razliku čine opipljivom.

• Oprez: usporite po kiši i ostavite veći razmak. Fobija: otkazujete putovanje čim se najavi kiša.
• Oprez: nervozni ste pred prvi izlazak na auto-put. Fobija: godinama birate duže sporedne puteve samo da ga zaobiđete.
• Oprez: pre polaska proverite pojas i retrovizore. Fobija: proveravate ih više puta i ne krećete dok neko ne sedne pored vas.
• Oprez: pred poletanje vam je neprijatno nekoliko minuta. Fobija: nedeljama pred put ne spavate i razmišljate o otkazivanju karte.
• Oprez: pogledate prognozu pred put. Fobija: satima čitate o turbulencijama i nesrećama, pa vam bude gore.
• Oprez: strah prođe kada prođe situacija. Fobija: strah ostaje i između situacija, u obliku iščekivanja.
• Oprez: vaše odluke šire polje izbora. Fobija: polje izbora se sužava iz meseca u mesec.
• Oprez: posao, porodica i planovi teku normalno. Fobija: posao, stan i odmor birate prema tome šta ne morate da vozite ili letite.

Kako fobija nastaje i zašto ne mora postojati jedan događaj

Ljudi mi često kažu da im nema logike, jer se ništa strašno nije dogodilo. Nauka o učenju straha prepoznaje tri puta, i samo jedan od njih traži lično loše iskustvo.

Direktno iskustvo. Sudar, klizanje po ledu, jaka turbulencija, mučnina u vozilu, napad panike u koloni. Mozak poveže situaciju sa opasnošću i sledeći put reaguje unapred.

Posmatranje. Dete koje godinama gleda roditelja kako se koči za volanom uči da je auto mesto napetosti. Isto važi i za partnera koji svaki let podnosi zgrčenih šaka.

Informacije. Snimci nesreća, naslovi, priče iz druge ruke. Ovo je danas najčešći put kod straha od letenja, jer se retki događaji prikazuju često i detaljno, pa mozgu deluju verovatnije nego što jesu.

Na to se dodaju temperament, porodična sklonost ka anksioznosti i period života u kome se strah javio. Zato odsustvo dramatičnog događaja ne znači da je strah izmišljen. Kod dela ljudi strah od vožnje je deo šire slike, pa se u radu dotičemo i opšte napetosti, o čemu više pišem u tekstu o psihoterapiji za anksioznost.

Zašto izbegavanje održava strah od vožnje

Izbegavanje deluje savršeno. Ne sednete u auto i nelagoda odmah popusti. To olakšanje je nagrada, a mozak pamti šta ga je nagradilo. Stručno se to zove negativno potkrepljenje: ponašanje se učvršćuje zato što uklanja neprijatan osećaj.

Problem je što tako nikada ne dobijete suprotno iskustvo. Nema prilike da naučite da nelagoda i sama opada, i da se strašan ishod nije dogodio. Zato strah opstaje, a polje izbegavanja se obično širi. Prvo auto-put, pa tuneli, pa mostovi, pa vožnja noću.

Sigurnosna ponašanja, tihi saveznik straha

Postoji i suptilnija verzija izbegavanja. Vozite, ali samo desnom trakom. Letite, ali uz tabletu ili čašu vina. Stalno pratite izraz lica kabinskog osoblja. Stiskate volan svom snagom. Neprekidno gledate u aplikaciju koja prati let.

Ova ponašanja donose kratkotrajno olakšanje. Cena je što bezbedan ishod pripišete postupku, a ne stvarnosti. Pomislite da ste stigli živi zato što ste stiskali volan. Zato u radu postepeno i dogovoreno napuštamo ove oslonce, tek kada za to postoji spremnost.

Kako prevazići strah od vožnje: lestvica postupnih koraka

Terapija izlaganja ne znači da vas neko baci u najtežu situaciju. Znači da zajedno napravimo listu situacija poređanih od najlakše ka najtežoj, pa idemo redom, vlastitim tempom i uz dogovor. Prema stručnim priručnicima, izlaganje pomaže kod velike većine ljudi sa specifičnom fobijom, a i kraći formati rada daju merljivu korist. To nije obećanje ishoda, nego podatak koji daje razlog za nadu.

Evo kako lestvica kod straha od vožnje može da izgleda. Kod svakog čoveka ona se pravi iznova.

1. Sedenje u parkiranom automobilu, motor ugašen, nekoliko minuta mirnog disanja.
2. Paljenje motora i vožnja do kraja ulice, u doba dana kada je saobraćaj najređi.
3. Krug oko kvarta poznatom rutom, sa saputnikom koji ćuti i ne pomaže.
4. Ista ruta bez saputnika.
5. Vožnja do prodavnice u gušćem saobraćaju, sa semaforima i kružnim tokom.
6. Kratak izlazak na brzu saobraćajnicu, jedna deonica, pa silazak na prvom izlazu.
7. Duža deonica auto-puta, pa isto to ponovljeno više puta.
8. Vožnja koju ste najviše želeli, na primer put do mora ili do rodnog grada.

Dva pravila drže ovu lestvicu na okupu. Prvo, u koraku se ostaje dok nelagoda osetno ne padne, ne dok potpuno ne nestane. Drugo, na sledeći korak se ide tek kada prethodni postane pomalo dosadan. Kod straha od letenja lestvica ide sličnim redom: razgovor o letu, odlazak na aerodrom po nekoga, posmatranje poletanja, kraći let, pa duži. Ceo taj rad detaljnije opisujem na stranici o psihoterapiji za strahove i fobije.

Česta pitanja o strahu od vožnje i letenja

Moram li imati nesreću iza sebe da bih razvio strah od vožnje

Ne morate. Strah se uči i posmatranjem tuđih reakcija i preko informacija kojima smo izloženi. Veliki broj ljudi koje sam srela nema nijedan konkretan događaj, a strah je svejedno stvaran i zaslužuje ozbiljan pristup.

Koliko traje rad na strahu od vožnje ili letenja

Zavisi od toga koliko dugo strah traje, koliko je izbegavanje široko i da li postoje pridružene teškoće. Kod jasno ograničenih strahova rad je često kraći nego što ljudi očekuju. Okvir uvek dogovaramo zajedno, na početku i usput.

Da li lekovi rešavaju problem

O lekovima odlučuje lekar i to nije moje polje. Ono što mogu da kažem jeste da se u literaturi umirujući lekovi i alkohol pred let često opisuju kao sigurnosna ponašanja, jer mogu da uspore učenje novog iskustva. Zato je važno da se takve odluke donose sa lekarom, a ne same od sebe.

Ako ste stigli dovde, verovatno vam ova tema nije apstraktna. Ne morate imati dijagnozu ni spreman plan da biste zakazali razgovor. Dovoljno je da vam nešto smeta i da vas zanima šta se tu može uraditi. Kako izgleda prvi susret i šta se na njemu dešava, opisala sam u tekstu o prvom razgovoru sa psihoterapeutom. Kada budete spremni, tu sam.