Kada neko prvi put dođe kod mene i pomene da razmišlja o tome da li se trauma iz detinjstva tiče i njega, vrlo često sledi ista rečenica: ali meni se ništa strašno nije desilo. Ta rečenica mi je poznata. Čujem je skoro na svakom početku. U ovom tekstu bih volela da pojasnim šta struka podrazumeva pod tim pojmom, kako se posledice mogu pokazivati u odraslom životu i zašto ne postoji lestvica po kojoj se meri čije je iskustvo dovoljno teško.
Šta znači trauma iz detinjstva
Trauma nije sam događaj. Trauma je ono što ostane u nervnom sistemu posle iskustva koje je bilo preplavljujuće, a nije bilo dovoljno podrške da se preradi. Dvoje dece može proći kroz sličnu situaciju i izaći iz nje sasvim različito. Razlika je često u tome da li je neko bio tu, da li je bilo moguće reći šta se desilo i da li je odgovor okoline bio umirujući.
Najpoznatije istraživanje na ovu temu je ACE studija (Adverse Childhood Experiences), koju su devedesetih godina sproveli američki CDC i zdravstvena organizacija Kaiser Permanente, na uzorku od preko 17.000 odraslih ljudi. Ispitivane su tri grupe iskustava do osamnaeste godine: zlostavljanje, zanemarivanje i porodične okolnosti poput razdvajanja roditelja, bolesti zavisnosti ili mentalne bolesti u kući. Skoro dve trećine učesnika navelo je bar jedno takvo iskustvo. Više od petine navelo je tri ili više. Originalni rad Felitija i saradnika iz 1998. pokazuje i nešto važnije od samih procenata: što je iskustava bilo više, to je verovatnoća zdravstvenih i emotivnih teškoća u odraslom dobu bila veća.
Ovi brojevi ne služe da bilo kome kažu šta ima. Oni govore da su ovakva iskustva mnogo češća nego što se obično pretpostavlja.
Jednokratni događaj i razvojna trauma
U stručnoj literaturi razlikuju se dve široke situacije.
Prva je jednokratna trauma: saobraćajna nesreća, iznenadni gubitak, prirodna nepogoda. Događaj ima početak i kraj. Osoba se najčešće seća šta se desilo i može to da smesti u vreme.
Druga je razvojna, često nazvana i kompleksna trauma. Ona se ne dešava jednom. Traje, ponavlja se i odvija se unutar odnosa sa ljudima od kojih dete zavisi, u periodu kada se tek formira slika o sebi i o drugima. Britanska Nacionalna zdravstvena služba u opisu kompleksnog posttraumatskog stresa navodi upravo takve okolnosti. Kao posledice pominje teškoće u odnosima, teškoću da se osećanja regulišu ili odsustvo osećanja, i negativnu sliku o sebi.
Razlika nije akademska. Ona menja tempo rada u terapiji. O tome nešto kasnije.
Emocionalno zanemarivanje, trauma koja se teško imenuje
Emocionalno zanemarivanje je poseban slučaj, jer se prepoznaje po onome čega nije bilo. Nije bilo vike. Nije bilo scena. Bilo je toplog obroka, čistih stvari i redovne škole. Ali nije bilo prostora za osećanja.
Dete koje odrasta tako nauči nešto vrlo praktično: osećanja se ne dele, jer nema ko da ih primi. Kasnije, kao odrasla osoba, ono ume da funkcioniše. Radi, brine o drugima, izdrži mnogo. Samo mu je teško da kaže šta mu treba. Ponekad ni ne zna.
Zato ljudi i kažu da im se ništa nije desilo. Odsustvo se ne pamti kao događaj. Ono se pamti kao osećaj da nešto nedostaje, bez jasnog objašnjenja šta.
Posledice traume iz detinjstva u svakodnevici odrasle osobe
Ono što sledi nije lista za samoprocenu. Svaka od ovih pojava ima i mnoga druga moguća objašnjenja: umor, životnu fazu, telesno stanje, trenutne okolnosti. Navodim je samo zato da bi razgovor imao reči.
- Preteran oprez u odnosima. Stalno očitavanje tuđeg raspoloženja, pre nego što se kaže bilo šta.
- Teškoća da se traži pomoć. Pomaganje drugima ide lako. Primanje pomoći ne ide.
- Strog unutrašnji glas. Greška se drugima oprašta, sebi ne.
- Naizmenična bliskost i povlačenje. Želja za blizinom i potreba da se od nje pobegne, ponekad u istoj nedelji.
- Osećanja koja dolaze u talasima ili ne dolaze uopšte. Ili prejako, ili nikako, retko negde između.
- Telo koje je stalno u pripravnosti. Zategnuta vilica, plitak dah, teško uspavljivanje, umor koji san ne rešava.
- Reakcija koja iznenadi i samu osobu. Nesrazmerno jak odgovor na sitnicu, uz kasnije čuđenje odakle to.
- Teškoća da se odmori bez krivice. Odmor deluje kao nešto što tek treba zaslužiti.
- Osećaj da nikada nije sasvim opušteno. Čak i kada je spolja sve u redu.
Kada se ovakva stanja jave zajedno sa stalnom napetošću i brigom, ljudi to najčešće prepoznaju kao anksioznost, i tu razgovor obično i počne. O tome pišem posebno, na stranici o psihoterapiji za anksioznost.
Zašto poređenje sa drugima ne pomaže
Poređenje je razumljivo. Ono je i način da se sačuvamo od nečega što je teško pogledati.
Problem je što poređenje ne menja ništa u nervnom sistemu. Telo ne pravi rang listu. Ono odgovara na ono što je proživelo, bez obzira na to kroz šta je prolazio neko drugi. Kada osoba sebi kaže da nema pravo na to kako se oseća, obično se ne oseti bolje. Samo ostane sama sa tim.
U radu ne merim težinu tuđeg iskustva. Zanima me kako to iskustvo živi danas.
Sećanje ne mora biti jasno da bi ostavilo trag
Ovo pitanje čujem često: kako nešto može da utiče na mene ako se toga ne sećam.
Struka razlikuje eksplicitno sećanje, ono koje možemo ispričati rečima, i implicitno, koje se ne pamti kao priča nego kao telesni odgovor, navika reagovanja i raspoloženje. Rana iskustva se često upisuju upravo na taj drugi način, pre nego što je govor uopšte razvijen. Zato se ponekad javi reakcija bez slike koja bi je objasnila. To nije znak da nešto nije u redu sa pamćenjem. To je jedan od načina na koji pamćenje radi.
Kako izgleda rad sa traumom iz detinjstva
Ovde bih bila vrlo jasna oko jedne stvari. Ne ide se odmah u prepričavanje najtežih sadržaja. To najčešće ne pomaže, a ume i da preplavi.
Struka se uglavnom slaže oko faznog pristupa. U anketi Međunarodnog udruženja za studije traumatskog stresa među iskusnim kliničarima, 84 odsto njih navelo je fazni, odnosno postupni pristup kao prvi izbor kod kompleksne traume. Faze se obično opisuju ovako.
Stabilizacija
Prvo se gradi sigurnost. Razumevanje sopstvenih reakcija, veštine smirivanja, prepoznavanje granica, oslonac u svakodnevici. Ova faza traje onoliko koliko treba. Ona nije priprema za neki kasniji, pravi rad. Ona jeste rad.
Obrada
Tek kada postoji dovoljno oslonca, prilazi se samom sadržaju, i to postepeno. Jedan od pristupa koji se tu koristi je EMDR terapija, koja radi na tome da uznemirujuće sećanje dobije mirniji oblik i prestane da se ponaša kao da traje sada. I sam EMDR protokol ima faze pripreme pre nego što se pređe na obradu.
Integracija
Poslednja faza je povezivanje: šta sada, u odnosima, u poslu, u odnosu prema sebi. Nije reč o brisanju prošlosti. Reč je o tome da prošlost prestane da vodi. Kako to izgleda u praksi, opisala sam detaljnije na stranici o psihoterapiji za traumu.
Posttraumatski rast, mogućnost a ne obaveza
Pojam posttraumatskog rasta opisuje promene koje neki ljudi primete posle teških iskustava: drugačiji odnos prema bliskim ljudima, jasnije vrednosti, veće uvažavanje života. Autori koji su ovaj pojam uveli izričito naglašavaju da rast nije obavezan i da se ne sme očekivati od nekoga. Pišu i da patnja i rast mogu postojati istovremeno. Nikome ne bih rekla da od svog iskustva treba nešto da izvuče. To bi bio samo još jedan teret.
Česta pitanja
Mogu li sam da zaključim da imam traumu iz detinjstva
Tekst poput ovog može dati reči nečemu što je do sada bilo bez imena. Procena je ipak razgovor, u kome se gleda ceo kontekst, a ne pojedinačni znak. Ono što ovde piše nije dijagnoza i ne bi trebalo tako da se čita.
Koliko traje rad sa traumom
Nema jednog odgovora. Zavisi od toga o čemu je reč, koliko dugo traje, kakav je oslonac u životu i kojim tempom osobi odgovara da ide. Neko se zadrži duže u fazi stabilizacije, i to je sasvim u redu. Tempo određujemo zajedno.
Šta ako ne želim da pričam o detinjstvu
To je potpuno prihvatljivo. Ne postoji obaveza da se bilo šta ispriča, ni na prvom susretu ni kasnije. Rad može početi od sadašnjosti, od onoga što danas smeta. Detinjstvo se pominje samo ako i kada za tim bude potrebe.
Ako ste ovo pročitali i nešto vam je zazvučalo poznato, ne morate ništa da odlučujete sada. Možete pustiti da odstoji. Ako vam u nekom trenutku bude delovalo da bi razgovor pomogao, tu sam, u Novom Sadu i onlajn. Kako taj prvi put izgleda, opisala sam u tekstu o prvom razgovoru sa psihoterapeutom. Bez obaveze da se posle toga nastavi, i bez potrebe da unapred znate šta biste rekli.
