Postoji jedna velika zamka u koju skoro svi upadnemo kada se prvi put sretnemo sa hroničnom napetošću: počnemo da se borimo protiv nje. Trudimo se da je „izguramo“ iz glave, naređujemo sebi da se smirimo, ili očajnički pokušavamo da analiziramo svaki uzrok anksioznosti ne bi li je naterali da nestane.
Paradoks je u tome što što se jače borimo, anksioznost postaje snažnija. Zamislite to kao živi pesak što se više migoljite i pružate otpor, to brže tonete. Prihvatanje je, s druge strane, odluka da prestanete da se otimate i dozvolite telu da se samo ispliva na površinu.
Zakon obrnutog napora
U psihologiji postoji koncept koji kaže da nas napor koji ulažemo u suzbijanje neprijatnih osećanja zapravo drži zaglavljenima. Kada kažemo „ne smem da budem anksiozan“, mi svom mozgu šaljemo poruku da je anksioznost opasna. Mozak tada, kao odgovor na tu „opasnost“, luči još više adrenalina.
Tako nastaje začarani krug: strah od straha. To je onaj trenutak kada anksiozni napad postane strašniji od same situacije u kojoj se nalazite. Borba protiv simptoma je zapravo gorivo koje ih održava u životu.
Razlika između prihvatanja i predaje
Mnogi ljudi se plaše prihvatanja jer misle da to znači predaju. Misle da ako prihvate anksioznost, to znači da će zauvek ostati u tom stanju.
Istina je potpuno suprotna:
- Predaja je pasivno odustajanje od života.
- Prihvatanje je aktivno priznavanje trenutnog stanja: „Trenutno osećam napetost i to je u redu. Ne moram ništa da uradim povodom toga u ovom sekundu.“
Kao što sam pisala u tekstu o tomešta sam naučila kroz sopstveno iskustvo, prihvatanje je zapravo oduzimanje moći strahu. Kada prestanete da bežite, anksioznost gubi svoj glavni alat, a to je vaša panika.
Telo kao bojno polje
Kada se borimo, naši mišići su u stalnom grču. Kao što smo videli u mitovima o anksioznosti, to vodi do stvarnih fizičkih bolova. Borba je iscrpljujuća. Ona troši onaj isti serotonin i magnezijum koji su nam potrebni za smirenje.
Prihvatanje šalje telu signal da je bezbedno. To je trenutak kada vaš „preplašeni telohranitelj“ shvati da može da spusti štit. Tek iz tog stanja relativnog mira možemo početi da razmišljamo o tome kako da živimo život koji ima smisla i pored unutrašnjih bura.
Razlikovanje borbe od zdravog suočavanja nije uvek lako, naročito kada su simptomi intenzivni. Ako osećate da ste se umorili od stalnog rata sa samim sobom, možda je vreme da kroz razgovor naučite kako da odložite oružje.
Kako „vežbati“ prihvatanje u trenutku panike?
Prihvatanje se ne dešava odjednom, to je veština koja se gradi. Sledeći put kada osetite da talas kreće, pokušajte sledeće:
- Imenujte bez osude: Recite „Ovo je anksioznost“ umesto „Nešto strašno se dešava“.
- Otvorite prostor: Umesto da se stežete, pokušajte da svesno opustite ramena i stomak. Napravite mesta za taj osećaj.
- Posmatrajte: Gledajte na anksioznost kao na oblak koji prolazi. On je tu, ali vi niste taj oblak. Vi ste nebo.
Kada prestanete da gurate talas, on će se prirodno razbiti o obalu i povući.
Mir dolazi kroz popuštanje, ne kroz pobedu
Najveća lekcija koju možete naučiti jeste da ne morate da „pobedite“ anksioznost da biste bili slobodni. Sloboda dolazi onog trenutka kada shvatite da ona ne mora da ode da biste vi bili dobro.
Kada prihvatite njeno prisustvo, ona gubi svoju oštricu. Tek tada možete prestati da budete pacijent koji se leči i ponovo postati osoba koja živi.
