OKP i nametljive misli: zašto se vraćaju baš one kojih se plašite

Misao stigne bez najave. Slika nečega što ne želite, poriv koji vam se gadi, sumnja koja se zalepi baš za ono što vam je najvažnije. Nametljive misli tako izgledaju iznutra: nepozvane su, neprijatne i deluju kao da nešto govore o vama. U mom radu ih ljudi najčešće opisuju tiho, kao nešto što do tada nisu rekli nikome.

Prvo što u takvom razgovoru kažem jeste da takve misli ima skoro svako. U istraživanju koje je obuhvatilo 777 ljudi u trinaest zemalja na šest kontinenata, njih 94 odsto je navelo da je u prethodna tri meseca imalo neželjenu nametljivu misao, sliku ili poriv. Razlika između tih ljudi i onih koji zbog misli pate nije u sadržaju, nego u tome šta se sa mišlju dogodi posle.

Šta su nametljive misli i zašto ih ima skoro svako

Nametljiva misao je neželjena misao, slika ili poriv koji uđe u svest sam od sebe. Ne pozivate je, ne pripremate je, često je u potpunoj suprotnosti sa onim što jeste i u šta verujete. Upravo zato i boli.

Teme se ponavljaju od čoveka do čoveka. Sumnja da vrata nisu zaključana ili šporet nije ugašen. Slika sebe kako radi nešto nasilno ili neprilično. Strah od zaraze i prljavštine. Ružna misao usred molitve. Poriv da se skoči sa visine dok stojite na terasi, iako nemate nikakvu želju da to uradite. Ti obrasci se pojavljuju u svim kulturama i kod ljudi koji nemaju nijednu psihičku teškoću.

Sama misao nije znak da nešto nije u redu. Mozak dnevno proizvede ogroman broj misli i deo njih je nasumičan šum. Nevolja počinje kada jednoj misli date poseban status, kada je počnete čitati kao poruku, upozorenje ili dokaz o sebi.

Zašto se vraćaju baš one misli kojih se najviše plašite

To pitanje čujem najčešće. Odgovor je manje tajanstven nego što deluje. Misao se vraća zato što ste je označili kao opasnu.

Mozak pamti šta je za vas važno. Kada se pojavi misao koja vas uplaši, telo reaguje, pažnja se zaključa na nju, a mozak upiše da je ta tema vredna nadzora. Sledeći put je prag za istu misao niži. Tako nastaje utisak da vas misao progoni, mada je zapravo reč o sistemu koji radi tačno ono što ste ga naučili.

Drugi deo mehanizma je pokušaj potiskivanja. Što se više trudite da ne mislite o nečemu, to češće proveravate da li mislite, a svaka provera je novo prisećanje. Cleveland Clinic to opisuje jednostavno: misao koju gurate od sebe zadržava se duže. Zato savet da jednostavno ne mislite o tome nikada ne pomaže.

Postoji i treći sloj, a to je značenje. Misao koja pogodi ono što vam je najsvetije boli najviše. Brižnoj majci se javlja misao o povređivanju deteta. Blagom čoveku slika nasilja. Vernik dobija misao koja vređa ono u šta veruje. Nije slučajno. Misao nalazi najosetljivije mesto zato što se tu najjače trznete, a taj trzaj je gorivo koje je održava.

Kada nametljive misli prerastu u OKP

Opsesivno kompulsivni poremećaj nije isto što i imati neprijatnu misao. Prema opisu britanske zdravstvene službe, opsesija je neželjena misao, slika ili poriv koji se uporno vraća i izaziva anksioznost, gađenje ili nelagodu, a kompulsija je radnja ili mentalni čin koji čovek izvodi da bi tu nelagodu privremeno smanjio.

Kompulsija ne mora da se vidi spolja. Provera brave i pranje ruku se primete. Ponavljanje rečenice u glavi, brojanje, traženje uveravanja od bliskih ljudi, vraćanje filma unazad da bi se proverilo da li se nešto loše dogodilo, to niko sa strane ne vidi, a troši jednako mnogo snage.

Struka koristi nekoliko orijentira. Teškoće ovog tipa najčešće počinju od kasnog detinjstva do ranih dvadesetih godina. Procenjuje se da opsesivno kompulsivni poremećaj pogađa oko dvoje od sto ljudi. Jedan od kriterijuma jeste da simptomi oduzimaju više od sat vremena dnevno ili ozbiljno ometaju svakodnevni život. Ovo pišem kao okvir za razumevanje, ne kao alat za samoprocenu. Procenu radi stručnjak u razgovoru, nikada tekst na internetu.

Ima i podatak koji me svaki put rastuži. Ljudi u proseku čekaju sedam do osam godina pre nego što se nekome jave. Sve to vreme veruju da su jedini kojima se to dešava.

Krug koji sam sebe hrani

Kada se misao i ritual povežu, nastaje krug koji uvek ima isti oblik:

1. Pojavi se nametljiva misao, slika ili poriv.
2. Telo reaguje, javlja se strah, gađenje ili napetost.
3. Sledi radnja koja treba da smiri: provera, pranje, izbegavanje, pitanje bliskoj osobi.
4. Nelagoda zaista padne, na nekoliko minuta ili sati.
5. Mozak upamti da je ritual pomogao, pa sledeći put traži isti taj ritual, samo malo jači.

Peti korak je mesto gde se stvar kvari. Olakšanje je stvarno, ali kratko, i plaća se time što misao dobija još veću težinu. Zato ljudi opisuju da im rituali vremenom rastu, da više nisu dovoljne tri provere nego sedam. Isti obrazac stoji i iza mnogih drugih oblika anksioznosti sa kojom radim, samo se menja ono čega se čovek plaši.

Šta pomaže, a šta samo održava nametljive misli

Postoji nekoliko postupaka koji deluju logično, a zapravo hrane krug. Rasprava sa mišlju, u kojoj sebi dokazujete da niste loša osoba, kratkoročno smiri, a dugoročno potvrdi da je misao vredna suđenja. Traženje uveravanja radi isto, samo tuđim glasom. Izbegavanje mesta, ljudi i situacija sužava život i ostavlja strah nedirnutim. Pretraživanje simptoma na internetu daje gomilu materijala za novu sumnju.

Ono što pomaže ide u drugom smeru. Ne radi se na tome da misao nestane, nego na tome da izgubi status. Misao sme da bude prisutna, a vi u tom trenutku ne morate ništa da uradite povodom nje. To zvuči jednostavno, a u praksi je veština koja se uči postepeno i uz podršku.

U radu se najčešće krećemo kroz tri stvari. Prvo prepoznajemo koje značenje misao dobija, jer se tu obično krije uverenje o odgovornosti, o tome da misliti nešto znači i želeti to. Zatim se u malim koracima smanjuju rituali, tako da nelagoda ima priliku da sama opadne, bez pomoći. Na kraju se gradi drugačiji odnos prema neizvesnosti, jer je potreba za apsolutnom sigurnošću često pravi motor cele priče.

Kako psihoterapija radi sa nametljivim mislima

Za ovu vrstu teškoća najviše koristim RE&KBT pristup, jer se bavi upravo onim što se dešava između misli i reakcije. Ne ubeđujemo se da misao nije stigla, niti tražimo dokaze da ste dobra osoba. Radimo na tome kako tumačite pojavu misli i šta zbog tog tumačenja činite.

Tempo je važan. Niko ne kreće od najteže situacije. Radi se u koracima koje čovek može da izdrži, uz dogovor šta se radi između seansi. U individualnom radu obično pratimo i šta se dešava sa snom, koncentracijom i odnosima, jer se te teškoće retko zadržavaju samo u glavi.

Prva seansa nije ispitivanje. Na prvom razgovoru pričamo o tome šta vas dovodi, koliko dugo traje i šta ste do sada pokušavali, pa zajedno vidimo da li ovakav rad ima smisla za vas. Mnogi ljudi mi kažu da im je već to što su naglas izgovorili sadržaj svojih misli skinulo deo tereta.

Česta pitanja

Da li nametljive misli znače da bih mogao da uradim ono čega se plašim

Sadržaj misli i namera nisu ista stvar. Ono što ljude sa ovim teškoćama razlikuje jeste upravo koliko im je takva misao odbojna. Osoba koja želi da uradi nešto loše ne provodi mesece u strahu od sopstvene misli. Ako vas misao užasava, to govori o vašim vrednostima, ne o vašim namerama.

Da li mogu sam da se izborim sa nametljivim mislima

Kod blažih oblika ljudima pomogne kada shvate kako krug radi, pa prestanu da se bore sa mišlju. Kada rituali oduzimaju sate dnevno, kada se život sužava ili kada traje godinama, samostalni pokušaji obično ne budu dovoljni jer se rituali tiho vraćaju u novom obliku.

Koliko traje rad na ovakvim teškoćama

Zavisi od toga koliko dugo obrazac postoji i koliko je razgranat. Kod nekih ljudi se već posle nekoliko nedelja primeti da nelagoda kraće traje. Kod drugih je potreban duži i strpljiviji rad. Tempo dogovaramo zajedno i menjamo ga u hodu.

Ako se prepoznajete u onome što ste pročitali, dobro je da znate da niste ni čudni ni sami. Misli koje vas plaše nisu presuda o tome ko ste. One su navika pažnje koja se može promeniti, a taj posao ne morate da radite sami.