Prvo se preskoči jedno putovanje. Onda se izbegne gužva u tržnom centru u subotu popodne. Posle izvesnog vremena čovek primeti da bira ulice, termine i mesta na kojima zna da može brzo da izađe. Agorafobija retko počinje naglo. Ona se najčešće useljava tiho, kroz niz sitnih odluka koje u trenutku kada se donose deluju sasvim razumno.
U mom radu ljudi je opisuju gotovo istim rečima: svet se nije promenio, ali je postao manji. Ono što je nekada bilo obično sada traži pripremu. Ovaj tekst je o tome kako do toga dolazi i šta se u psihoterapiji radi da bi se prostor ponovo otvorio.
Šta je agorafobija i zašto se često pogrešno razume
U svakodnevnom govoru agorafobija se svede na strah od otvorenog prostora. To je samo deo slike. Britanska zdravstvena služba je definiše kao strah od situacija iz kojih bi bekstvo bilo teško ili u kojima pomoć ne bi bila lako dostupna. Suština nije u prostoru, nego u mogućnosti izlaza.
Zato lista mesta koja ljudi izbegavaju često deluje neujednačeno. Cleveland Clinic navodi pet tipičnih grupa situacija:
- velika otvorena mesta, poput trgova i parkinga
- zatvoreni prostori, poput lifta, bioskopa ili male prodavnice
- gužva i stajanje u redu
- javni prevoz, autobus, voz ili avion
- bilo koje mesto van kuće, samostalno
Trg i lift nemaju ništa zajedničko po veličini. Imaju nešto zajedničko po tome kako se čovek u njima oseća: kao da ne može da izađe kada poželi, ili kao da bi bilo neprijatno ako bi mu baš tu pozlilo.
Kako se prostor sužava, korak po korak
Suženje gotovo uvek ide istim redosledom.
Prvo se dogodi neprijatno telesno iskustvo na konkretnom mestu. Ubrzan rad srca u redu na kasi. Vrtoglavica u autobusu. Osećaj da vazduh ne stiže dovoljno duboko dok se čeka u čekaonici. Iskustvo prođe, ali ostavi trag.
Zatim se pravi pravilo. Neću više na tu kasu u to vreme. Ići ću kolima umesto autobusom. Pravilo donosi trenutno olakšanje, pa se doživljava kao dobra odluka.
Onda se pravilo širi. Nije problem samo taj autobus, nego svaki. Nije problem samo taj tržni centar, nego svako mesto gde ima gužve. Mozak uopštava zato što tako radi zaštita, ne zato što je neko slab ili preteruje.
Na kraju se spisak sigurnih mesta skrati toliko da postane vidljiv i okolini. Tada ljudi obično prvi put pomisle da bi trebalo nekome da se jave. Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, agorafobiju tokom života doživi oko 1,3 odsto odraslih, a kod oko 40 odsto onih koji su je imali u poslednjih godinu dana ona ozbiljno ometa svakodnevni život. Reč je o stanju koje se retko povuče samo od sebe, ali koje dobro odgovara na rad.
Agorafobija i panični napadi: veza koju je lako prevideti
Kod velikog broja ljudi agorafobija ne počne kao strah od mesta, nego kao strah od sopstvenog tela. Panični napad se dogodi jednom, obično bez najave, i ostavi snažan utisak. Posle toga se strah premesti sa samog napada na okolnosti u kojima se napad odigrao.
Otprilike četvrtina ljudi sa agorafobijom ima i panični poremećaj, pa se ta dva stanja često prepliću u istoj priči. Ako vam je taj redosled poznat, verovatno će vam biti korisna i stranica o psihoterapiji za panične napade, jer se rad na panici i rad na izbegavanju najčešće vode uporedo.
Ovde je važno razdvojiti dve stvari. Panika je izuzetno neprijatna, ali sama po sebi nije opasna. Ono što sužava život nije napad, nego sve ono što se posle njega uradi da se napad nikada ne bi ponovio.
Zašto izbegavanje kratkoročno pomaže, a dugoročno odmaže
Izbegavanje radi. To je razlog zašto ga je tako teško pustiti.
Kada odustanete od odlaska, nelagoda odmah padne. Telo to zabeleži kao uspeh, a mozak izvuče zaključak: bilo bi loše da sam otišao, dobro je što nisam. Sledeći put je odustajanje lakše i brže.
Nevolja je u tome što nikada ne dobijete suprotan podatak. Nikada ne saznate da biste u tom autobusu izdržali, da bi se telo samo od sebe smirilo, da nelagoda ima svoj vrh pa počne da opada. Bez tog iskustva strah ostaje netaknut, a prostor se dodatno sužava. To je i razlog zašto agorafobija bez rada retko popusti sama.
Sigurnosna ponašanja: pomoć koja održava strah
Postoji i tiši oblik izbegavanja. Čovek ode na mesto, ali ode pod uslovima.
Sedne pored vrata. Povede nekoga sa sobom. Nosi bočicu vode, kesu ili tablete koje nikada ne popije. Proverava gde je najbliži izlaz. Sve to ima smisla u trenutku i deluje bezopasno.
Takva ponašanja zovemo sigurnosnim. Njihova nevolja nije u tome što su neprijatna, nego u tome što zasluge za dobar ishod pripišu sebi. Prošlo je dobro zato što sam sedeo pored vrata. Zato se poverenje u sopstveno telo ne obnavlja, iako je iskustvo zapravo bilo uspešno. U radu ih zato prvo zajedno popišemo, pa ih postepeno smanjujemo, jedno po jedno i tempom koji čovek sam bira.
Kako se na agorafobiji radi u psihoterapiji
Rad je konkretan i predvidiv, i to je za mnoge olakšanje samo po sebi.
Prvo pravimo mapu. Koje situacije se izbegavaju i koliko dugo, koja sigurnosna ponašanja se koriste i šta tačno očekujete da će se dogoditi ako sve to izostavite. Ta očekivanja su obično vrlo precizna: onesvestiću se, izgubiću kontrolu, neko će primetiti.
Zatim se ta očekivanja proveravaju u stvarnosti, postepeno i po dogovoru. Ne skokom i ne dokazivanjem hrabrosti. Kreće se od situacije koja je izazovna, ali izvodljiva, pa se stepenica po stepenica podiže. Cilj svakog koraka nije da bude prijatno, nego da se sazna šta se zaista dogodi.
Uporedo radimo na tumačenju telesnih senzacija, jer se tu ponavljaju isti zaključci: lupanje srca znači opasnost, vrtoglavica znači da ću pasti. U RE&KBT psihoterapiji se takva uverenja ne osporavaju rečima, nego se ispituju iskustvom, pa se menjaju onda kada ih stvarnost više ne potvrđuje.
Ako se strah ne odnosi samo na izlazak, nego i na određene situacije i predmete, korisno je pogledati i kako izgleda rad kod strahova i fobija, jer se metod u velikoj meri poklapa.
Česta pitanja
Da li agorafobija može da prođe sama od sebe?
Kod manjeg broja ljudi se povuče bez pomoći, ali to je izuzetak. Stručna literatura je opisuje kao stanje koje bez rada uglavnom istraje, jer izbegavanje samo sebe hrani. Ono što ohrabruje jeste da dobro odgovara na psihoterapiju i da se napredak prati kroz konkretne korake, a ne kroz utisak.
Moram li odmah da idem na mesto kojeg se najviše plašim?
Ne. Rad ne počinje od najteže situacije. Počinje od one koja je dovoljno izazovna da nešto nauči, a dovoljno izvodljiva da se privede kraju. Redosled birate vi, uz dogovor sa mnom, i nijedan korak se ne dešava bez pripreme.
Šta ako mi se panika javi tokom samog rada?
To se ponekad dogodi i nije znak da nešto ne valja. Naprotiv, tu se često najviše nauči, jer se u živom trenutku vidi šta telo zaista radi i kako nelagoda počne da popušta. Pre toga zajedno prođemo kroz to šta možete da očekujete i šta u tom trenutku da uradite.
Prostor se sužavao postepeno, pa se i otvara postepeno. Ne odjednom i ne herojski, nego kroz niz malih odluka koje idu u suprotnom smeru od onih koje su ga zatvorile. Ako prepoznajete sebe u ovom tekstu, prvi korak ne mora biti nikakav veliki izlazak. Može biti samo razgovor. Na stranici o prvom razgovoru sa psihoterapeutom piše šta vas na tom razgovoru čeka, da ni to ne bi bila još jedna nepoznata situacija.
