Ljudi mi često kažu istu rečenicu: razumom znam da je prošlo, ali telo kao da nije dobilo tu poruku. Ramena se dižu ka ušima, vilica je stegnuta, stomak reaguje pre nego što stigne bilo koja misao. Trauma i telo su povezani mnogo dublje nego što nam se čini dok o teškim iskustvima razmišljamo samo kao o sećanjima. Sećanje je jedan deo priče. Drugi deo je telo koje je jednom naučilo da bude spremno i koje to ne zaboravlja lako.
U ovom tekstu pišem o tome zašto napetost ume da ostane godinama pošto je opasnost prošla, kako izgleda u običnom danu i šta u psihoterapiji za traumu zaista pomera stvari.
Zašto trauma i telo idu zajedno
Trauma nije isto što i loše sećanje. Reč je o iskustvu koje je u tom trenutku bilo preteško da bi se obradilo na uobičajen način, pa je ostalo da stoji nesređeno.
Ovakva iskustva su češća nego što se priča. Nacionalni institut za mentalno zdravlje navodi da otprilike polovina odraslih ljudi tokom života doživi bar jedan potencijalno traumatski događaj, ali da većina njih ne razvije poremećaj. Posttraumatski stresni poremećaj se u toku jedne godine javlja kod oko 3,6 odsto odraslih, a tokom čitavog života kod 6,8 odsto, i češći je kod žena nego kod muškaraca.
Iz toga slede dve stvari. Prva je da teška iskustva nisu retkost. Druga je da posledice nisu neizbežne, ali kada ostanu, retko se zadrže samo u mislima.
Šta se dešava u telu u trenutku opasnosti
Kada telo proceni da je ugroženo, ono ne čeka da razmislimo. Aktivira se simpatički nervni sistem, izluči se adrenalin, srce ubrza, krvni pritisak poraste, mišići se pripreme za pokret. Sve to se dogodi pre nego što stignete da imenujete šta se dešava.
Po opisu Klivlend klinike, promene u hemiji stresa, pre svega u kortizolu i noradrenalinu, mogu da zadrže telo u režimu bori se ili beži i onda kada je događaj davno prošao. Posledica su ubrzan puls, povišen pritisak i pojačana reakcija trzanja koji ostaju i bez vidljivog povoda.
To je dobro podešen sistem koji nam je potreban. Problem nastaje kada se ne ugasi. Kada je izloženost bila duga ili se ponavljala, telo zaključi da je pripravnost normalno stanje, a ne izuzetak.
Trauma i telo: zašto se napetost zadržava godinama
Britanska Nacionalna zdravstvena služba u vodiču o posttraumatskom stresnom poremećaju navodi da se tegobe mogu javiti odmah posle događaja, ali i mnogo meseci, pa i godina kasnije. Postoji i oblik sa odloženim ispoljavanjem, kod kojeg se puna slika prepozna tek šest meseci posle, a ponekad i mnogo kasnije od toga.
Vreme, dakle, ne rešava stvar samo po sebi. Stručni pregled objavljen u bazi StatPearls navodi da otprilike trećina ljudi sa postavljenom dijagnozom ima tegobe i godinu dana kasnije, a još jedna trećina i deset godina kasnije. Telo ne meri vreme kalendarom nego iskustvom. Dok mu niko ne pokaže da je situacija drugačija, ono se drži starog zaključka.
Uz to ide i nešto što ljude često uplaši: osećaj odvojenosti od sopstvenog tela, kao da sebe posmatrate sa strane. To se zove depersonalizacija. Nije znak da neko gubi kontrolu, nego jedan od načina na koje se um štiti kada je previše.
Kako ta napetost izgleda u svakodnevnom životu
Ono što u radu čujem najčešće nisu priče o samom događaju, nego o telu:
- napetost u ramenima, vratu i vilici koja ne popušta ni posle odmora
- plitak san, buđenje po nekoliko puta, osećaj da se niste odmorili
- trzanje na zvuk, na nagli pokret, na podignut glas
- umor koji nije srazmeran količini obaveza
- glavobolje, tegobe sa stomakom ili bol za koji pregledi ne nalaze telesni uzrok
- stalno osmatranje okoline i traženje onoga što bi moglo da krene naopako
Poslednja stavka na spisku zove se hipervigilnost i navodi se među čestim obeležjima i u NHS vodiču i u kliničkim priručnicima. Nalaz na lekarskom pregledu je pritom obično nespecifičan: ubrzan rad srca, povišen pritisak, napetost mišića i poremećen san, bez jasnog telesnog nalaza koji bi sve to objasnio.
Molim vas da ovaj spisak ne čitate kao listu za samoproveru. Isti znaci mogu imati sasvim druge uzroke, od štitne žlezde do obične iscrpljenosti, i zato se o njima razgovara sa lekarom i sa stručnjakom, a ne zaključuje na svoju ruku. Spisak služi samo da se prepozna da telo ima svoj jezik i da vredi da ga saslušamo.
Kada je vreme da se potraži pomoć
Ne postoji rok posle kojeg je prekasno, ni broj meseci posle kojeg je prerano. U praksi, razgovor vredi zakazati kada primetite tri stvari.
- Napetost traje duže od mesec dana i ne popušta ni onda kada ste na sigurnom.
- Počeli ste da izbegavate mesta, ljude ili situacije da biste je predupredili.
- Trpe san, posao ili bliski odnosi.
Izbegavanje je posebno podmuklo. Kratkoročno donosi olakšanje, a dugoročno sužava život na sve manji krug mesta i ljudi. Klivlend klinika ga navodi kao jednu od četiri glavne grupe tegoba, uz nametljiva sećanja, promene u raspoloženju i mišljenju, i promene u pobuđenosti i reaktivnosti.
Kako u terapiji radimo sa odnosom traume i tela
Dobra vest je da za ovo postoje načini rada koji su dobro ispitani. U stručnim izvorima se kao prvi izbor navodi psihoterapija usmerena na traumu, a tu spadaju kognitivno bihejvioralni pristupi, rad kroz postepeno izlaganje i EMDR.
U mom radu to izgleda ovako. Prvo se bavimo telom, pre nego sećanjem. Učimo disanje, prepoznavanje prvih znakova napetosti i načine da se pripravnost spusti na podnošljiv nivo. Tek kada postoji to uporište, prelazimo na sadržaj.
U RE&KBT psihoterapiji radimo na uverenjima koja su nastala u tom iskustvu, na primer da svet nikada nije bezbedan ili da ste nekako odgovorni za ono što se dogodilo. EMDR terapija se koristi kada je sećanje i dalje živo i preplavljujuće. Uz vođene pokrete očiju ono se obrađuje tako da izgubi jačinu, pa telo prestane da ga doživljava kao opasnost koja traje sada.
Tempo određujete vi. Nijedan pristup ne traži da odmah ispričate ono najteže i nijedan ne obećava da će sećanje nestati. Cilj je da prestane da upravlja telom.
Česta pitanja
Može li napetost da se zadrži i kada se događaja jedva sećam?
Može. Odrasli ljudi često nose posledice iskustava iz detinjstva koja su vremenski daleko i o kojima imaju malo jasnih slika. Telesni odgovor ne zavisi od toga koliko je sećanje detaljno.
Koliko traje rad na traumi?
Zavisi od toga koliko je iskustvo bilo dugo i šta ga sve prati. Prvi pomak, najčešće u snu i u nivou napetosti, ljudi obično osete posle nekoliko meseci, ali to nije obećanje ni rok. O tempu i očekivanjima razgovaramo otvoreno na početku, u okviru individualne psihoterapije.
Da li vežbe disanja same po sebi rešavaju problem?
Pomažu, ali nisu dovoljne. Disanje i opuštanje spuštaju nivo pripravnosti i otvaraju prostor za rad. Sam odnos prema iskustvu menja se u terapijskom procesu, kroz razgovor i kroz obradu sećanja.
Ako prepoznajete sebe u ovom tekstu, vredi da znate da napetost koja godinama ne popušta nije slabost ni loša navika. To je stari odgovor na nešto što je jednom bilo stvarno. Takvi odgovori mogu da se menjaju, i to bez žurbe. Ako želite da o tome porazgovaramo, javite se i dogovorićemo termin.
