Psihoterapija za traumu i bolna iskustva - Novi Sad
- Neka iskustva ostaju u nama i onda kada su davno prošla. Nastavljaju da se javljaju kroz nemir u telu, kroz san koji ne odmara, kroz reakcije koje vam i samima deluju prejako za situaciju u kojoj ste. Ako prepoznajete nešto od toga, to ne znači da ste slabi ili preosetljivi. Znači da je vaš sistem radio ono što je umeo da bi vas zaštitio.
- Ne morate znati tačno odakle da počnete. Ne morate imati uredno složenu priču, ni objašnjenje zašto vam je teško baš sada. Dovoljno je da postoji nešto što vam je teško da nosite sami. Ovde se radi polako, vašim tempom, i ništa se ne otvara pre nego što za to postoji dovoljno sigurnosti.
OBLASTI
Šta je psihološka trauma?
Psihološka trauma nije sam događaj. To je trag koji ostaje kada je neko iskustvo bilo preteško da bi u tom trenutku moglo da se primi, razume i smiri. U tim trenucima nema prostora za razmišljanje. Postoji samo potreba da se preživi. Zato se posle često javlja osećaj da nešto u vama nije završeno, iako je spolja sve prošlo.
Telo pamti i ono što um pokušava da ostavi iza sebe. Kada je opasnost velika, nervni sistem prelazi u režim uzbune i sećanje se ne skladišti uredno, kao obična uspomena sa početkom i krajem. Ostaje razbacano, u delovima, često više kao osećaj, napetost ili slika nego kao priča. Zato neki zvuk, miris, ton glasa ili sasvim obična situacija u sadašnjosti mogu da pokrenu reakciju koja pripada prošlosti. Ne birate to i ne možete da to zaustavite voljom. To nije nedostatak snage, to je način na koji uzbuna radi.
Postoji razlika između jednokratnog teškog iskustva i onoga što se ponavljalo dugo. Jednokratna trauma je vezana za jasan događaj koji se izdvaja iz ostatka života. Razvojna trauma nastaje kroz ponovljena iskustva u odrastanju, kroz odnose u kojima nije bilo dovoljno sigurnosti, zaštite ili odgovora na vaše potrebe. Ona često nema jedan trenutak na koji možete da pokažete prstom, ali oblikuje sliku o sebi, poverenje u druge i način na koji podnosite bliskost. Zbog toga reakcije na slična iskustva variraju od osobe do osobe. Uzrast u kome se nešto dogodilo, koliko je trajalo, da li je bilo nekoga ko je stao uz vas, kakva je podrška postojala posle i šta ste nosili od ranije, sve to menja trag koji ostaje. Ne postoji ispravna mera reakcije i ne postoji iskustvo koje je premalo da bi zaslužilo pažnju.
Ovaj rad je za odrasle osobe koje nose nešto teško, bez obzira na to da li to zovu traumom. Neki ljudi dolaze zbog jednog konkretnog iskustva. Drugi zbog perioda života koji je dugo trajao i koji je ostavio posledice koje su primetili tek kasnije.
Možete se javiti ako:
- vas i dalje pogađa nešto što se dogodilo pre više meseci ili godina
- vam se vraćaju uznemirujuća sećanja, slike ili snovi, i kada to ne želite
- izbegavate mesta, razgovore ili situacije koje vas podsećaju na teško iskustvo
- telo reaguje brže od vas, kroz napetost, ubrzano srce, nemir ili trzanje na iznenadne zvuke
- se osećate udaljeno od sebe i od drugih, kao da svoj život posmatrate sa strane
- ste odrastali u okolnostima u kojima nije bilo dovoljno sigurnosti i to i danas oblikuje vaše odnose i sliku o sebi
Ova lista nije test i nije osnov za zaključak o tome šta vam je. Ona je tu samo da vam pomogne da prepoznate sebe. Šta zaista stoji iza vaših teškoća, o tome se razgovara zajedno, u razgovoru, a ne na osnovu teksta na sajtu.
Kome je namenjena psihoterapija za traumu i bolna iskustva?
Kada je iskustvo bilo preteško, nervni sistem uči da stalno bude na oprezu. U takvom stanju svako otvaranje bolne teme može da bude previše. Zato se ne kreće od sećanja. Kreće se od stabilizacije, odnosno od toga da imate dovoljno oslonca da izdržite ono što dolazi.
Stabilizacija znači sasvim konkretne stvari. Da naučite da prepoznate kada se uzbuna pokreće i šta vam u tom trenutku pomaže. Da imate načine da se vratite u sadašnji trenutak kada vas nešto povuče unazad. Da bolje razumete sopstvene reakcije, umesto da se plašite njih. Da imate barem nekoliko tačaka smirenja u svakodnevnom životu, na koje možete da se oslonite i između razgovora.
Tek kada taj oslonac postoji, ima smisla prići samom sećanju, i to postepeno, u malim koracima i uz stalnu proveru kako vam je. Ako u nekom trenutku bude previše, staje se i vraća se na ono što smiruje. To nije korak unazad. To je deo posla i deo onoga što rad sa traumom čini bezbednim.
Zašto sigurnost dolazi pre rada sa sećanjem?
Prvi razgovor nije ispit. Ne morate da pripremate hronologiju, ni da objasnite sve odjednom. Na početku pričamo o tome šta vas je dovelo, kako to danas izgleda u vašem životu i šta biste želeli da bude drugačije. Polazimo od toga da imate prostor da budete iskreni, nesavršeni, zbunjeni, uplašeni ili umorni, bez potrebe da se pred nekim držite dobro. Ako vam je lakše da o nečemu ćutite dok ne budete spremni, i to je u redu.
U radu koristim principe RE&KBT psihoterapije, uz elemente ACT i CFT pristupa, koji pomažu da se izgradi blaži i manje kažnjavajući odnos prema sebi i da se bolna iskustva ne moraju stalno gurati u stranu. Kod obrade traumatskih sećanja koristi se i EMDR, kao jedan od pristupa, onda kada je za to pravi trenutak i kada za njega postoji dovoljno stabilnosti. Više o samom metodu možete pročitati na stranici o EMDR terapiji. Tempo se dogovara zajedno, jer ovakav rad ne trpi žurbu, a rezultati se ne mogu unapred obećati.
Kako izgleda rad sa bolnim iskustvima?
Ne morate. Vi odlučujete šta ćete reći, koliko i kada. Nema pitanja na koje morate da odgovorite i nema detalja koje morate da opišete da bi rad imao smisla. Mnogo toga se može raditi i bez prepričavanja događaja, jer se posledice teških iskustava vide u sadašnjem životu, u telu, u odnosima i u načinu na koji se nosite sa sobom.
Često se prvo radi upravo na tome, na onome što se dešava sada. Kako reagujete, šta izbegavate, šta vas iscrpljuje, gde gubite tlo pod nogama. Za mnoge ljude je to i najveći deo posla. Ako se kasnije pokaže da ima smisla prići i samom sećanju, to će biti vaša odluka, doneta onda kada osetite da možete, a ne zato što se to od vas očekuje.
Šta ako ne želim da pričam o onome što se desilo?
Terapija traume u Novom Sadu i online
Radim uživo u Novom Sadu, kao i online, ako vam je tako lakše ili ako niste u gradu. Online razgovori se po sadržaju ne razlikuju od onih uživo, a mnogim ljudima prijaju upravo zato što se odvijaju iz prostora u kome se već osećaju sigurno. Bavim se anksioznošću, paničnim napadima, brigom, stresom, strahovima, traumatskim iskustvima i emocionalnim poteškoćama kod odraslih osoba.
Ako razmišljate o tome da se javite, ne morate unapred da znate kako da imenujete ono što nosite. Možete pisati i u nekoliko rečenica, onoliko koliko vam je prijatno. Telefon je 064 223 4321, a mejl office@petkovicvesna.com. Na svako pitanje o tome kako rad izgleda odgovaram pre nego što bilo šta zakažete.
Psihoterapeutkinja sam pod supervizijom. Završila sam master studije kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, edukaciju iz RE&KBT psihoterapije, kao i edukacije iz EMDR, ACT i CFT terapije. Rad pod supervizijom znači da o svom radu redovno razgovaram sa iskusnijim kolegom, uz zaštitu vaše poverljivosti, što je kod ovako osetljivih tema dodatna sigurnost i za vas i za mene.
Zakažite prvi razgovor
Možete mi se javiti ako želite da proverimo da li je ovakav rad odgovarajući za ono kroz šta prolazite. Ne morate unapred znati da li je u pitanju trauma, stres ili nešto drugo.
U prvoj poruci ne morate detaljno opisivati sve. Dovoljno je da napišete zbog čega se javljate i kada bi vam odgovaralo da razgovaramo. Sve ostalo možemo zajedno da složimo u prvom razgovoru.
Ako vam je lakše da prvo vidite kako izgleda početak, pogledajte stranicu o prvom razgovoru. Ako vam više odgovaraju razgovori iz vašeg prostora, tu je i online psihoterapija.
Najčešća pitanja
o psihoterapiji
Da li ovo što osećam znači da imam posttraumatski stresni poremećaj?
Na osnovu teksta na sajtu to se ne može zaključiti i ja to neću tvrditi. PTSP simptomi o kojima se najčešće govori, poput vraćajućih sećanja, izbegavanja, stalne napetosti i poremećenog sna, mogu da se jave i kod stanja koja nisu posttraumatski stresni poremećaj. O tome šta se zapravo dešava razgovaramo zajedno, u više navrata, i po potrebi vas mogu uputiti i na dodatnu procenu. Ono što vas muči zaslužuje pažnju i bez etikete.
Može li se raditi na traumi iz detinjstva ako se ne sećam jasno šta se dogodilo?
Može. Kod iskustava iz ranog perioda sećanja su često nepotpuna, maglovita ili postoje samo kao osećaj, i to je očekivano. Rad ne zavisi od toga da li možete da ispričate tačan redosled događaja. Polazi se od onoga što je danas prisutno, od reakcija, uverenja o sebi i obrazaca u odnosima. Ne rekonstruišemo prošlost po svaku cenu i ne pokušavamo da izvučemo sećanja koja nisu tu.
Šta ako se tokom razgovora previše uznemirim?
To se povremeno dešava i za to postoji plan. Pratimo zajedno kako vam je dok razgovaramo i staje se čim postane previše. U takvim trenucima se vraćamo na ono što smiruje i na tehnike koje ste do tada uvežbali, i razgovor se ne završava dok se ne osećate dovoljno prizemljeno. Vi u svakom trenutku možete reći da želite pauzu ili da o nečemu ne želite dalje.
Da li rad na traumatskim iskustvima može da se odvija online?
Može, i za mnoge ljude je online oblik rada sasvim prikladan. Potrebno je da imate miran prostor u kome vas niko ne prekida i stabilnu vezu, jer je kod ovakvih tema važno da razgovor ne bude isprekidan. Da li je online rad odgovarajući baš u vašoj situaciji, procenjujemo zajedno na početku, i uvek se možemo dogovoriti i za dolazak uživo u Novi Sad.
Psihoterapija sa mnom iz ugla mojih klijenata
Panični napadi su me zaključali u kuću, a strah od napada na ulici, na otvorenom, je postao moj stalni pratilac. Kroz terapiju, dobio sam ne samo strategije za trenutno smirivanje, već i dublje razumevanje zašto se napadi dešavaju. Najvažnije: verovao sam terapeutkinji jer sam video, na njenom ličnom primeru, da je izlečenje moguće. Danas ponovo putujem, družim se i pravim planove bez straha. To je neprocenjivo za mene. Hvala.
Godinama sam pokušavao da se borim protiv briga i anksioznosti. I uvek bih gubio. Na terapiji sam naučio da se anksioznost ne mora eliminisati, već transformisati. Terapeutkinja mi je pomogla da se uhvatim u koštac sa svim tim neprijatnim osećajima. Sada mi je jasno da su moje brige – rešive. Da je sve rešivo. Iako još uvek idem na terapije – osećam se osnaženo i lakše mi je u životu.
Ja sam mislila da niko ko nije doživeo taj užas panike ne može stvarno da razume. Od tuda i moje nepoverenje prema psiholzima i terapeutima. I bila sam u pravu. Vesna je neko ko profesionalni rad temelji na ličnom iskustvu. I to je bilo ključno u našem radu. Nije me samo naučila tehnikama koje mogu sada da primenjujem, već mi je ispričala, pokazala put izlečenja koji je i sama prešla. Nestao je osećaj usamljenosti i srama. Sada ja kontrolišem paniku, umesto da ona kontroliše mene.